PRIČA O POTRAZI ZA IZGUBLJENIM VREMENOM
Kakva može biti priča o Covidu-19 na pragu tzv. OSMOG TALASA EPIDEMIJE kada se na suzbijanju epidemije ništa ne radi još od pre Izbora, kada je istekao mandat Vladi i Kriznom štabu za suzbijanje epidemije? Kakva može biti priča o tome kada se poslednjih dana u Izveštajima o epidemiološkoj situaciji smenjuju brojke od 1500 do 2500 hiljada obolelih i 5 do 17 umrlih u jednom danu, kada niko više ne kupuje, a kamoli nosi maske, kada je vakcinama, zbog neupotrebe, istekao rok trajanja i kada je u Srbiji, u poslednjih osam meseci, dvaput proglašavana pobeda nad epidemijom?
Događaji u svetu i kod nas toliko se brzo odigravaju i gomilaju da ih mediji ne stižu promptno opisati, a njihova kontroverznost ogleda se ponajviše u činjenici da u vreme pripreme jedne vesti već stiže nova o istom događaju, samo izmenjene sadržine i suprotnog smisla. Takva situacija zbunjuje narod i, umesto ohrabrenog, da misli na svoje zdravlje i preduzima mere zaštite od infekcije, čini ga neodlučnim, pa i ravnodušnim.
Razmišljajući o tome šta bih mogao sada da napišem i preporučim nešto korisno onima koji bi ovaj članak, u cilju odbrane od infekcije, pročitali, setih se sedmotomnog romana francuskog pisca Marsela Prusta „U potrazi za izgubljenim vremenom“. Nikada dosadnije štivo u životu nisam dvaput pročitao da bih shvatio kako je čovekov odnos prema vremenu, posebno u svakodnevici, totalno nekoristan. Da li ste primetili da, kada nekoga poznanika sretnete i upustite se u razgovor s njim, razgovarate najviše o prošlosti? Kada malo bolje razmislite o sadržini tih razgovora, shvatićete da se u njima nalaze mnogi detalji životnog vremena koje ste uzalud izgubili. U kontekstu toga, posmatrajući jučerašnji Izveštaj o epidemiološkoj situaciji u Srbiji (od početka epidemije do juče, od virusa SARS-CoV-19 obolelo je 2.386.508 osoba, a umrlo nešto više od 17.000, znatno manje nego u drugim zemljama, posebno u Kini i Južnoj Koreji) pomislih da je do svega došlo ponajviše zbog gubljenja vremena u korišćenju onoga što se moglo učiniti da bi se infekcije izbegle. Niko još nije napisao izveštaj o epidemiji, jer bi taj izveštaj mogao biti samo izveštaj o izgubljenom vremenu u borbi sa opasnom smrtonosnom zarazom.
Od samog početka, zbog neznanja i neodlučnosti, uvodili smo mere koje će epidemiju usporiti i tako nam omogućiti da se naučimo i što bolje pripremimo za njeno suzbijanje. Kupovali smo maske, testove, tražli spas u hlorokinu, nabavljali respiratore i drugu opremu i gradili bolnice, ali nismo činili ništa na suzbijanju epidemije. Jedino je, u okviru sistema zdravstvene zaštite, radio Covid zdravstveni sistem, sačinjen od Covid ambulanti, Covid bolnica i dežurnog „epidemiologa na telefonu” čiji je zadatak bio da u ove kapacitete pošalje one koji su mu se javljali sumnjajući na bolest. Nisu gubili vreme lekari i osoblje službe opšte medicine upošljeni na poslovima vakcinacije, prihvatanja, pregleda i lečenja obolelih, ali tako je postignut samo efekat vakcinacije, tj. smanjivanje zaražavanja u zajednici. Od samog početka, skanjerajući se šta da radimo i koji pristup u suzbijanju epidemije da odaberemo, da li kineski, engleski, švedski ili neki drugi, odlučismo se za onaj koji i ne postoji u literaturi – postizanje imuniteta krda. Za to vreme, Covid nije izgubio ni jedan dan. Stalno je zaražavao nove i nove zdrave ljude, a zatim i one koji su jednom bili zaraženi i preboleli bolest. Oni koji nisu mogli preboleti, umrli su prerano. Sa najodgovornijih mesta stizalo je pomirljivo mišljenje – „učinili smo sve, na vama je da brinete za svoje zdravlje”. Rečenicu „Budite odgovorni!” koja je mesecima upozoravala sa televizijskih ekrana gledaoci nisu ni zapažali, a najodgovrnijima se činilo da će se famoznim imunitetom krda narod učiniti otpornim na virus – „Pa šta ako i neko umre?“
„I šta ćemo sad?“, pitala bi Konstrakta. Svaka priča o Covidu-19 danas bila bi samo priča o izgubljenom vremenu, koja bi kod čitalaca izazvala dosadu i odvratnost. Sada smo u endemiji koja će trajati godinama, sve dok se ne pronađu efikasni lekovi i vakcina. Ostaje svakome da se pazi koliko god može i zna kako ne bi oboleo i time rizikovao život. Za to vreme će najodgovorniji u državi i dalje poručivati narodu: „Mi ćemo raditi svoj posao, a vi (narod) radite šta hoćete!”
Autor: Petar Paunović / Objavljeno: 18. oktobar 2022.
