Prim. dr med. Sava Filipović – humanista i osnivač Specijalne bolnice u Gamzigradskoj Banji.

 

 

Veliki vizionar, rodoljub i vrsni stručnjak, priznati lekar, prim. dr med. Sava Filipović jedan je od retkih humanista koji je na prostoru Timočke Krajine dao izuzetan doprinos u lečenju svog naroda.

On je jedini lekar u poslednjih pola veka koji je zahvaljujući svom znanju i zalaganju osnovao i opremio jednu od najvećih bolnica u našem kraju – Specijalnu bolnicu za rehabilitaciju u Gamzigradskoj Banji.

Specijalna bolnica za rehabilitaciju „Gamzigrad“ u Gamzigradskoj Banji nadomak Zaječara jedina je Republička zdravstvena ustanova osnovana zaslugom jednog Zaječarca. Reč je o prim. dr med. Savi Filipoviću, specijalisti interne medicine, lekaru koji je neposredno pred osnivanje bolnice u Gamzigradskoj Banji bio dugogodišnji direktor Zdravstvenog centra Zaječar. Prim. dr medicine Filipović je svojom vizijom, stručnošću i humanističkim stavom omogućio da njegova zamisao zaživi donacijom republičkih fondova neophodnih za izgradnju i opremanje ove reprezentativne i visoko specijalizovane medicinske ustanove. Time je, zasigurno, lično najviše doprineo da Gamzigradska Banja dobije zvanični status banje i uživa danas tako veliki prestiž.

Prim. dr med Sava Filipović rođen je 7. septembra 1922. godine u selu Rgotina, nadomak Zaječara, u dobrostojećem seoskom gazdinstvu.

Kao sedmogodišnjak dobio je upalu pluća. Otac ga je odveo lekaru, ali je, usled nedostatka novca za plaćanje rendgenskog snimka, bio prinuđen da se zabrinuti vrate kući. Tada je još Sava Filipović, kao dete, odlučio je da postane lekar i tako, srcem i budućim znanjem, pomagne ljudima.

Mirjana Stanković, njegova rođaka, seća se da je, u vreme kada je privatna lekarska praksa tek počinjala da se formira u tadašnjoj SFRJ, kao priznati lekar, direktor Specijalne bolnice za rehabilitaciju „Gamzigrad“, 1987. godine, otišao u penziju.

„Nebrojeno puta, moj ujak je odbijao da naplati preglede onima koji novca nisu imali, a dolazili su iz celog Timočkog regiona. I svi su, usled srčanih tegoba, tražili upravo njega. Pacijenti su govorili da je znao da oseti simptome još dok bolest ne uznapreduje i poznavao je medikamentnu terapiju bolje i efikasnije od ostalih“, navela je.

O Specijalnoj bolnici u Gamzigradu na Vikipediji se navodi da je, nakon rimskih imperatora, po kojima je Gamzigrad bio poznat zbog blagotvornih mineralnih termalnih voda, primarijus doktor Sava Filipović prvi koji je aktivno prirodna lekovita svojstva Gamzigrada iskoristio u savremenoj medicini.

Uspešno je lečio na hiljade pacijenata, a osnivanjem Specijalne bolnice za rehabilitaciju u Gamzigradskoj Banji otvorio je i brojna radna mesta.

„Tokom deset godina rukovođenja ove bolnice primarijus doktor Filipović omogućio je niz stručnih usavršavanja, kongresa i simpozijuma iz oblasti lečenja perifernih kardiovaskularnih oboljenja, dijagnostike i prevencija“, naglašava Mirjana Stanković, rođaka pokojnog prim. dr med. Save Filipovića.

O prim. dr med. Savi Filipoviću brojni poznavaoci njegovog dela i rada imaju samo reči hvale: „Iako nikada direkto sa dr Filipovićem nisam sarađivala, on je prema mišljenju gotovo svakog stanovnika Banje jedan izuzetan čovek i stručnjak koga se svi rado sećaju. Uvek je sa svima voleo da popriča i da svoje mišljenje, ukoliko ga neko upita za savet“, rekla je Vesna Novaković, meštanka Gamzigradske Banje.

Dr Save Filipovića se sa uvažavanjem seća i prof. dr Nebojša Paunković iz Zaječara: „Dr Filipovića sam upoznao kada sam 1965. završio Medicinski fakultet. U to vreme on je bio direktor zaječarske bolnice. Mene, je kao stipendistu našeg sreza, primio na posao. Bio je izuzetan lekar, izvanredan kardiolog i prvi subspecijalista. On je prvi naučio kako se koristi EKG i obučio dalje medicinsko osoblje da to znanje i primenjuju. Kasnije je bio zamoljen da preuzme Gamzigradsku banju u osnivanju. Njegov doprinos u razvoju jednog ovakvog centra u Timočkom regionu bio je od izuzetne važnosti. On je u Banji razvio osim rehabilitacije i kardiološki odsek, odnosno rehabilitaciju srčanih bolesnika“.

 

Dr Sava Filipović – humanista po cenu života

 

Početkom Drugog svetskog rata fašistički okupatori, kao mladog komunistu, hapse dr Savu Filipovića, i osuđuju na streljanje, tačno 7. septembra 1941. godine, na devetnaesti rođendan.

Kada je njegov otac video da mu je sin na listi za streljanje, iz Zaječara se u Rgotinu, od šoka i bola, vratio bosonog i sasvim slučajno naišao na komšiju, koji je, kao prevodilac, radio za Nemce. Požalio mu se pa je komšija uspeo da izdejstvuje Savino prebacivanje sa liste za streljanje na listu za koncentracioni nacisticki logor.

Tako dr Filipovic biva deportovan u radni logor u Beču, gde je priučen da radi kao zlatar.

Dr Paunković ističe da je bio fasciniran pričom ljudi koji su dr Savu Filipovića poznavali za vreme rata:

„Dr Sava je, kao omladinac, bio u Nemačkoj, u zarobljeništvu, i tamo je, po cenu svog života, hranio zarobljenike. Pošto je imao pristup kuhinji, često bi se tajno opasivao kobasicama, te su, zahvaljujući njemu, mnogi zarobljenici rat i preživeli“.

Dok je bio u zarobljeništvu, kao partizanka, poginula mu je rođena sestra, zbog čega je čitav život proveo sa setom u očima.

Po završetku rata upisuje i, sa visokim ocenama, završava Medicinski fakultet u Beogradu.

Tokom studija upoznaje svoju buduću suprugu, potonjeg magistra farmacije, Borislavu Stanković, poreklom, po majci, takođe iz Rgotine, iz iste ulice Skapej, u kojoj je i sam živeo.

Zajedno je sa suprugom dr Filipović učestvovao u brojnim omladinskim akcijama za izgradnju razrušene zemlje.

Ubrzo, završava specijalizaciju iz interne medicine, a potom i subspecijalizaciju iz kardiologije.

Bio je politički aktivan tokom celog života. Bio je gradski odbornik i narodni poslanik u Skupštini SFRJ.

Zastupao je ideju humanizma, jednak pristup životnim mogućnostima, prvenstveno u zdravstvu i obrazovanju, a toga kakav je bio kao čovek uvek se rado priseti njegova rođaka Mirjana Stanković:

„Imao je strog poslovni karakter, zahtevao je disciplinu i kvalitet, verovao u ljudske vrednosti. Tokom svoje karijere lečio je na hiljade, a zaposlio na stotine ljudi, na desetine je i stručno usavršavao. Organizovao je simpozijume iz cele SFRJ u bolnici u Gamzigradskoj Banji i s razlogom je prozvan legendom Timočkog regiona“.

Prema njenim rečima, dr Filipović je voleo da putuje, čita političke časopise (Ruski mesečnik SSSR). Nije bio korumpiran, niti je otimao od drugih.

Umro je 30. septembra 1999. godine, u svojoj kući, nakon kratke i teške bolesti.

 

Preuzeto sa portala zaječar online