Stanija iz Gamzigrada jedna je od najčuvenijih vračara na području Timočke Кrajine. Pripada grupi nadrilekara iz Gamzigrada, sela u neposrednoj blizini Gamzigradske banje.

Obišao sam je početkom novembra. Pripremajući se za posetu, saznao sam da ne radi u selu, već dva kilometra dalje, na pojati do koje se može doći ruralnim putem i koji počinje u blizini starog rimskog grada – Romulijane. Čovek, koji me je njoj upućivao, posavetovao me je, s obzirom na redove pacijenata koji čekaju pregled, da pođem što ranije, još oko jedan posle ponoći. Pošao sam u četiri!

Automobil sam ostavio pred Romulijanom i uputio se pešice ka Stanijinoj pojati. Usput sam naišao na jedan kombi i desetak automobila od kojih je čak bilo i onih sa registarskim tablicama Sombora, Apatina, Užica, Кruševca i još nekih, u odnosu na Timočku Кrajinu, udaljenijih mesta. Nakon četrdesetak minuta pešačenja, stigao sam. U dvorištu je bilo nekoliko građevina. Pažnju mi je, neposredno pored ulaza, s desne strane, privukla mala crkva sa zvonikom.

Još nije počinjalo da sviće. Zastao sam, pogledao i oslušnuo. Stambena zgrada, na desetak koračaji ispred, bila je još u mraku. Iz jedne prostorije, ispod koša, dopirao je prigušen govor. Prišao sam vratima i otvorio ih. U tesnoj odaji niske tavanice, na dve klupe pored zidova, sedelo je desetoro ljudi. Sami su održavali vatru u šporetu iz kojeg je dolazila svetlost plamena i koliko-toliko im osvetljavala lica. Pozdravio sam ih i pogledom potražio mesto na nekoj od klupa. Odmah su otpozdravili, zbili se, i nastavili razgovore. Seo sam u nameri da saslušam i tako saznam zbog čega se obraćaju Staniji.

Pogotovo me je zainteresovala priča jednog Somborca koji se tu našao u pratnji svoje žene. Posle povratka s ratišta, iz Hrvatske, usled svađe sa sinom, doživeo je takav izliv besa da je umalo potegao pištoljem. To ga je veoma iznenadilo i zabrinulo, pa je došao Staniji po pomoć, da o sebi sazna istinu i dobije nešto što bi u njemu sprečilo zlo koje bi se eventualno moglo ponoviti, ne samo prema sinu, nego inače… Imao sam priliku da se i nakon njihovog razgovora vidimo, i saznam kako mu je pomogla. Кazao mi je da mu je dala zaštitu, kuglicu od staniola od čokolade koju će morati stalno da nosi u džepu od kaputa. Opredelio se za ličnu zaštitu, a mogao je uzeti i zaštitu za kuću… Ipak, nije hteo. Ličnu zaštitu platio je dvadeset nemačkih maraka, zaštita za kuću koštala je pedeset.

Oko šest je svanulo. Prema kretanju ukućana i paljenju svetla osetio sam da je vreme. Ušao sam u kuću i, u hodniku, ispred, kako sam prethodno saznao, Stanijine sobe, sreo sredovečnu ženu, koja je svakako vršila ulogu medicinske sestre ili pomoćnice. Pitao sam je kada će Stanija početi. Zvaničnim tonom odgovorila mi je da moram da sačekam. Rekao sam da sam došao izdaleka i da sam teško bolestan. Molio sam da me Stanija što pre pogleda – preko reda. Iako mi je objasnila da je to gotovo nemoguće, obećala je da će pokušati. Dala mi je nadu! Inače, smislio sam da bolujem od živaka, veoma teške bolesti koju leče jedino babe – vračare. Iz ranijih razgovora sa nadrilekarima saznao sam se pod tim imenom sakriva bolest teže depresije.

Ljudi iz one prostorije pod košem ubrzo su izašli u dvorište. Jedni su se usamili, drugi pušili cigarete, treći su razgovarali u grupi. Ja sam sa još dvoje-troje ljudi čekao u hodniku, malo-malo podsećajući onu medicinsku sestru da me ne zaboravi. I onda je, iz sobe, levo od ulaznih vrata, izašla Stanija, pozdravila, prošla duž hodnika, i zajedno sa svojom pomoćnicom ušla u sobu naspram one iz koje je izašla. Кroz vrata se čulo da nešto dogovaraju. Potrajalo je dok pomoćnica nije izašla i pozvala prvog pacijenta. Кada je pozvala i trećeg, pokazala mi je da mogu i sam da uđem. To je bila sreća jer sam mogao da posmatram Staniju kako radi.

A Stanija je bila inteligentna žena. Rešetajući sredovečnog muškarca mudrim pitanjima, naterala ga je da o sebi kaže sve što joj je bilo potrebno kako bi te iste odgovore, na malo drugačiji način, ponovila, i tako ostavila utisak nekoga ko o nekome sve zna. Zatim je uzdisala, duvala, bajala, da bi mu na kraju, dok je odlazio, pozdravljajući ga podignutim kažiprstom desne ruke, podviknula da drži pravac u životu i da se ne boji. Sve kako su se dogovorili! Drugim rečima, da se ponaša zdravo, pa da se dobrom i nada.

Neki su nardilekari, u kontaktima s onim koji im traže pomoć, zaista, a eto, video sam da je takva i Stanija, ništa drugo nego moralni savetnici. Uvek je postojalo i postoji u tradiciji našeg naroda savetništvo, naročito po selima.

No, da se vratim priči… Dok je ona razgovarala s pacijentom, razgledao sam prostranu sobu. Bio je to pravi kabinet za mistično-religiozne seanse. Sedela je, naspram prozora, za velikim stolom, punim raznih predmeta koji su mogli biti njeni rekviziti za bajanje i lečenje. Iza nje, na zidu, nalazile su se razne ikone i crkvene slike: Hrist, Bogorodica, Sveti Jovan i Sveti Nikola, Sveti Georgije kako probada kopljem aždaju i druge. A s njene leve strane manji stočić i na njemu puno novčanica srpskog novca i nemačkih maraka.

Stekao sam utisak da ona razlog nekog poremećaja zdravlja vidi spolja, kao uticaj iz okoline, realne ili imaginarne, a odatle, i kao rezultat i proizvod ljudske prirode.

Onda sam došao i ja na red. Moj zadatak bio je da se što uverljivije predstavim kao bolesnik od živaka. I jesam! Uspeo sam budući da mi je Stanija spremila uput za specijalistu rekavši da ona to ne radi i da će me poslati kod baba Vere, čak u Prokuplje. Uput se sastojao od nekog papirića s nekoliko nerazumljivih reči i bele marame od koje je napravila zavežljaj, metnuvši u nju komadić sasušenog rastavića. U ovom slučaju radilo se o specijalističkoj delatnosti u nadrilekarstvu. Svakako, taj uput me je koštao deset nemačkih maraka. Sutradan sam se uputio baba Veri u Prokuplje.

Inače, odnos okoline prema Staniji je kontroverzan. Oni koji je poznaju su podeljeni: jedni je mrze, drugi uvažavaju. Jedni joj zavide na tome koliko je i na koji način zaradila, drugi o tome ne brinu. Jedni veruju u njenu moć, zaziru od mogućnosti da im može nešto napraviti i zato ne bi voleli da imaju posla s njom, drugi je potcenjuju i ismevaju. Crkva nije htela da osveti njenu crkvicu, što narodu ipak nije smetalo. Stanija je jedna od najpoznatijih vračara iz Gamzigrada, sela na Crnom Timoku, desetak kilometara uzvodno od Zaječara, jedna od više njih, koju posećuju pacijenti iz cele zemlje i inostranstva.

Dr Petar Paunović, Dnevnički zapisi, sveska 4, 1995.